Prof. Dr N. Havelka: Gde su resursi modela?
Sve dok su nastavni programi fiksirani, a normativno-tehničkih uslova za varijacije u spoljašnjoj organizaciji nastave nema, resursi modela su u metodičkom restrukturisanju procesa učenja i diverzifikaciji načina praćenja i vrednovanja ishoda učenja. Na primer, model ne mora jednako da funkcioniše u svim predmetima u kojim se primenjuje. Neki predmeti po prirodi svojih programskih ciljeva, zadataka i sadržaja favorizuju rad na izvornim tekstovima (npr. književnost podrazumeva čitanje i analizu književnih dela, istorija uključuje upoznavanje istorijskih dokumenata i drugih izvora iz epohe koja se izučava), a neki više usmeravaju na istraživački rad u školi, bližoj okolini ili nekom specifičnom terenu (npr. geografija ili razni stručni predmeti mogu polaziti od udžbenika, ali bi mogli dobar deo učenja povezati sa određenim segmentima fizičkog i socijalnog okruženja).
Zatim, moguće su periodične varijacije u primeni modela u istom predmetu,
jer model ne mora na isti način da
|
|
funkcioniše tokom cele školske godine. Mogu postojati periodi u kojim dominiraju razni oblici i frontalne i interaktivne nastave u kojim učenici upoznaju programske sadržaje i rade na njima zajedno sa nastavnikom i bez nastavnika, i periodi evaluacije koja može imati deo koji kontrolišu učenici, deo koji kontroliše nastavnik, kao i posebni deo koji pripada eksternoj evaluaciji. Nije neophodno da model skoro u celosti zavisi od samostalnog učenja baziranog na udžbeniku. Mogu se artikulisati odeljenjske, grupne, dijadne i individualne aktivnosti na istim i drugim materijalima, a koje se odvijaju ili na času ili izvan časa. Konačno, model uopšte ne mora insistirati samo na ispitivanju učenika ili "polaganju" ispita. Ishodi učenja ne moraju biti samo verbalni odgovori, usmene ili pisane reprodukcije sadržaja udžbenika. Mogu se odrediti oblasti ili teme u koje se uvode druge vrste učeničke produkcije do kojih se dolazi npr. učenjem putem rešavanja problema ili realizacijom individualnih i timskih projekata istraživačkog, konstruktorskog i kreativnog tipa.
Prof. dr Radoslav Lazić:
U svojoj vizionarskoj studiji Nova Škola autor prof. Petar Savić na najbolji način otvara interdisciplinarne horizonte pedagogije i teatrologije, ukazujući na njihovo komplemetarno prožimanje u traganju ka demokratskim preobražajima vaspitno~obrazovnog procesa u našim tradicionalnim školskim sistemima.
Ovaj iskusni pedagog u svom stručnom i životnom putu i razuđenoj pedagoškoj praksi na najbolji način uputio se teorijskom promišljanju nove škole, u kojoj će vaspitač i vaspitanik biti u harmoničnoj kreativnoj saradnji na širokom polju vaspitanja i obrazovanja mladih. Ne upuštajući se ovde u raspravu o praktičnim aspektima ove vizionarske teorije nove škole, njenih pedagoških i metodoloških mogućnosti, rado ću ukazati na komparativne mogućnosti pedagogije i teatrologije, nastave i dramske igre, kako ih autor vidi u novoj školi.
Može se reći da je svekolika istorija drame i pozorišta komplementarna istoriji pedagogije i životu škole. Još su prvi tragičari Eshil, Sofokle, Euripid bili prvi horodidaskalosi, učitelji svojih glumaca i horista.Termin školska drama vezan je za pojavu scenskih dela u 15. veku i njihov karakter i osnovna odlika su didaktičkog karaktera. Školska drama nastala je u tradiciji jezuitskog sistema vaspitanja i obrazovanja mladih učenika.U stolećima koja slede jezuitsko pozorište je doživelo puni razmah na scenama Italije, Francuske,Nemačke i svuda po Evropi. I srpski teatar započeo je svoj razvoj na sceni Latinske gimnazije u Sremskim Karlovcima izvođenjem Traedokomedije Emanuela Kozačinskog, 1736.Ovaj oblik pozorišta doživeo je procvat na našim prostorima, pa je "otac srpskog pozorišta" Joakim Vujić režirao predstave s učenicima u Pančevu, Novom Sadu, Kragujevcu. Danas se tradicija školskog teatra sačuvala na engleskim univerzitetima i koleđima u Oksfordu, Kembridžu i Vestminsteru. Može se slobodno zaključiti da nema evropske, pa i naše škole ili univerziteta koji nemaju školski teatar i dramu kao oblik prezentacije.
Prof. Savić nije se zalagao za obnovu reprezentativnog teatra i drame, već je novoj školi kao metod učenja i saznanja predviđao učenje kroz igru, zabavu i humor , rečju, zalagao se za teatralizaciju škole.
Zalažući se za kreativnu novu školu i otvoren sistem savremene demokratske edukacije prof. Savić smatra da je učenje najbolje ostvarivati kroz igru, zabavu i humor. Za njega je učenje pretvaranje rada u stvaralačku radost, koje je mogućno ostvarivati kao nadahnutu dramsku igru ili "šou- program", kroz oblike komičnog i šaljivog u nastavi, koja po prirodi treba da bude radosna, ispunjena smehom, šarmom, zabavom, humorom, kao i svim oblicima teatralizacije u kojoj je nastavnik najčešće u ulozi "školskog reditelja", a njegovi vaspitanici"glumci", akteri složenog vaspitno-obrazovnog procesa.Za prof. Savića nova škola je totalno pozorište. Dramatizacijom nastave postižu se najbolji oblici animacije i organizacije savremene nastave u kojoj se najbolje uči radošću i igrom, prefinjenom duhovitošću i podsticanjem samovaspitanja i samoobrazovanja kao permanentnog učenja.
Nastavnik ili učitelj "inventivnom režijskom koncepcijom" otvaraju prostore mašte i daju životnost nastavi u multimedijskom sistemu nove škole , jer "čovek je po rođenju scensko biće" - misli naš autor.Oblikovanjem nastavnog procesa u edukativne performanse nastavnik nove škole kao svojevrsni reditelj oblikuje obrazovno-vaspitne sadržaje u dramsku radnju i daje joj osobitu formu teatralizacije nastave." U režiji nastavnika bezmalo svaka nastavna jedinica(postaje) pozorišna predstava". Zaključimo, pedagogija i teatrologija imaju šta da ponude i da prime. Teatralizacija nove škole čini se mogućnom.
Resursi modela su i u primerima dobre prakse i diplomskim i seminarskim radovima novih generacija studenata.
O Novoj školi Petra Savića odbranjen je i diplomski rad Suzane Iličić na Odeljenju za pedagogiju Filozofskog fakulteta u Beogradu,koji je u skraćenoj formi objavljen u časopisu "Nastava i vaspitanje", br.2-3, Beograd, 2004 god.
|
