:: Promena diskriminativnog i negativnog stava ::

Promena diskriminativnog i negativnog stava prema mentalnim bolestima kod školske dece

autori:
Milica Pejović Milovančević 1,
Miroslav Pavlović 1,
Lazar Tenjović 2,
Dusica Lečić Toševski 1, 3

1 Institut za mentalno zdravlje, Beograd, Palmotićeva br. 37
2 Fliozofski fakultet, Odsek za psihologiju, Beograd
3 Nacionalna komisija za mentalno zdravlje, Ministrarstvo zdravlja Republike Srbije

  PROMENA DISKRIMINATIVNOG I NEGATIVNOG STAVA
PREMA MENTALNIM BOLESTIMA KOD ŠKOLSKE DECE

Rezime Uvod Načini prevazilaženja problema stigme Prikaz programa Kratak opis rada

Evaluacija Zaključak Literatura

REZIME
Polje interesovanja i delovanja ovog preventivnog programa predstavlja diskriminacija mladih sa mentalnim poremećajima. Postoje mnogi praktični načini da se radi na problemu diskriminacije - kroz reformisanje službi i institucija sistema, predstavljanja anti-diskriminacionih politika i zakona, delovanjem putem medija i kroz edukativne programe u sklopu medicinskih ustanova koje se bave ovom problematikom za koje smo se mi odlučili.

Prvi deo rada determiniše pojmove stigme i diskriminacije i prikazuje zastupljenost mentalnih poremećaja kod mladih.
U drugom delu opisali smo pilot-program koji je realizovan u jednoj beogradskoj srednjoj školi, prezentovali smo razloge za njegovo sprovođenje, način rada kao i rezultate koje smo dobili.

Ključne reči: stigma, diskriminacija, mentalni poremećaji
vrati se na vrh strane

UVOD - Osnovne definicije pojma stigme
Smatra se da jedna od pet osoba tokom svog života ima iskustvo sa mentalnim poremećajem, prolaz eći kroz svoje sopstveno ili kroz iskustvo bliskog člana porodice . Prema najnovijim podacima Svetske zdravstvene organizacije jedna petina mladih do 18 godine ima neki od oblika razvojnih, emocionalnih ili ponašajnih problema. Kod 3-12% mladih postoji mentalni poremežaj, a prema nekim predviđanjima smatra se da će incidenca mentalnih poremećaja mladih do 2020. godine porasti za 50%. Uz dobro odabran terapijski pristup, većina mladih se brzo oporavi, a njihov oporavak ne podrazumeva obavezno bolničko lečnje ili upotrebu medikamenata.

Mentalne bolesti su tradicionalno povezane sa neprihvatenjam društvene sredine, strahom i stigmom. Usled stigme mladi sa mentalnim poremećajima i njihove porodice godinama trpe posledice takvog stanja i pri tom izbegavaju institucije za lečenje mentalnih bolesti, tretman ili podršku od stručnjaka. Ljudi se prosto boje da će biti diskriminisani činjenicom da pate od mentalne bolesti.

Adolescencija je period intenzivnog rasta, i fizikog i emocionalnog. U ovom periodu života ono što vršnjaci misle o mladima na snažan način modelira sopstveno viđenje mladih i procenu svojih vrednosti. Mladi sa mentalnim poblemima nemaju samo izazov da saznaju sami sebe nego moraju da nađu načina da se izbore sa stigmom koja se automatski javlja u ovom osetljivom trenutku sticanja sopstvenog identiteta. Kako nastaje stigma? I kako vršnjaci, nastavnici, stručnjaci mentalnog zdravlja razumeju značaj ove pojave i njenih nesagledivih posledica po oporavak mladih sa mentalnim problemima?

Stigma je reč sa različitim značenjem i definicijama. Još od stare Grčke stizein (tatu ili oznaka) označavala je prepoznatljiv znak koji je nastajao spaljivanjem ili zarezivanjem dela kože manje vrednovanog člana društva sa ciljem upadljivog razlikovanja od ostalih pripadnika. U hrišćanskom svetu reč stigmata se koristila za određeni znak koji je predstavljao tzv. Hristovo mesto ukoliko bi se osobi na dlanu ili stopalu pojavio neki žulj.

Stigma označava znak stida, nesaglasnosti, gadljivosti ili odbacivanja od strane drugih. Javlja se onda kada se osoba oseća neprijatno ili postiđeno da govori o sopstvenom ponašanju koje doživljava drugačije. Stigma usled mentalnih bolesti je toliko jaka da podiže zid ćutanja oko ovog problema. Od stigme ne pate samo ljudi sa mentalnim poremećajima - vrlo često njihove porodici ili prijatelji takođe trpe njene efekte.

Kocept stigme je stekao popularnost u socijalnim naukama kroz rad Ervinga Gofmana. On je 1963. objavio knjigu "Stigma : Notes on the Management of Spoiled Identity" (Stigma:belečke o radu sa zatrovanim identitetom). Po Gofmanu, stigma je duboko diskreditujući atribut i stigmatizirana osoba je manje vrednovana ili "zatrovana" stigmatizirajućim procesom na tri načina: abnormalnostima na telu, kao što su fizički deformiteti, "rodovskim identitetom" kao što je nacionalnost, pol, ili religija i "specifičnim individualnim karakterom" kao što su mentalni poremećaji ili nezaposlenost. Ovaj statični koncept je kasnije proširen te danas stigmu posmatramo u smislu prepoznavanja različitih znakova i sledstvene devalvacije onoga koji ga nosi. Stigma je stoga racionalni konstrukt osnovan na atributima.

Link i Felan smatraju da stigma nastaje kao produkt četiri socijalna procesa. Prvo, ljudi se razlikuju i definišu te razlike. Drugi, dominantna kulturološka verovanja daju ljudima negativne karakterisitke koje su usko u vezi sa negativnim stereotipima. U socijalnim procesima, koji su na trećem mestu, označeni ljudi su u onim kategorijama koje razlikuju "nas" od "njih". U četvrtom procesu označeni ljudi gube statusni položaj i time postaju definitivno diskriminisani.

Stigma, predrasude i diskriminacija prema ljudima sa mentalnim poremećajima prožima sve socijalne grupe do te mere da pogoršava osnovnu mentalnu bolest i čini je još nepodnošljivijom i težom. Generalno, ljudi se sa mentalnim bolestima se prikazuju i preko medija, filmova kroz stereotipno kreirane junake ili im se olako dodeljuju atributi i od njih se prave počinioci nekih najtežih krivičnih dela. Na žalost mediji obično prikazuju iskrivljenu sliku ljudi sa mentalnim poremećajima prikazujući ih kao nepredvidive, nasilne, opasne, a filmovi kroz istoriju kinematografije obično slede stereotipne portrete "psiho-ubica". Povezivanje mentalne bolesti sa nasiljem još više produbljuje stigmu i diskriminativna ponašnja prema ljudima koji pate od njih.

Kulturološka procena mentalnih bolesti može biti udružena sa jakim uticajem na mentalno zdravlje društva, jer mentalne bolesti kod ljudi izazivaju dve vrste straha: strah od fizičkih napada koje bi mogle da uzrokuju osobe sa mentalnim bolestima i strahom od zaraznosti (u smisilu da biti blizu osobe sa mentalnom bolesti može značiti da smo i sami već sa problemom ili da će problem i nas prevladati). Osobe sa mentalnim poremećajem su stereotipno posmatrane kao lenje, nesposobne za saradnju i doprinose, na teretu sistemu. Prema jednoj studiji najčešće zablude vezane za mentalne bolesnike su da su opasni i nasilni (88%), da imaju nizak IQ i da su razvojno hendikepriani (40%), da ne mogu da funkcionišu, zadrže posao ili na bilo koji način doprinesu drugima (32%), da im nedostaje volje tj. da su slabi i lenji (24%), da su nepredvidivi (20%) i da su sami krivi za svoje stanje (20%). (ref Ontario)
vrati se na vrh strane

Načini prevazilaženja problema stigme
Postoje više praktičnih načina pomoću kojih se može boriti protiv diskriminacije mentalno obolelih osoba - reformisanjem ustanova, predstavljanjem anti-diskriminacionih i ne-diskriminatornih zakona i politika, poboljšanjem i edukacijom pružaoca nege, upotrebom medijskih kampanji uz praćenje i trening novinara kao i uz pomoć programa za unapređenje znanja i veština u oblasti mentalnog zdravlje. Opšti je stav da samo strategije zasnovane na kombinovanim pristupima koji imaju za cilj promenu socijalnih struktura i kulture (koji se bave edukacijom individua kao i obezbeđenjem boljih uslova života diskriminisanih grupa) su osnovne u pomoći prevazilaženja diskriminacije.

Takođe postoje brojni konceptualni pogledi na način kojim diskriminacija može biti redukovana. Da li ljudima treba govoriti da su mentalne bolesti slične svakoj drugoj bolesti, čime bi zapravo pratili medicinski model? Ili treba da se borimo za otklanjanje naziva kao što su mentalna bolest ili mentalni poremećaj ili shizofrenija i da se više fokusiramo na životna iskustva kroz spektar emocionalnih stanja čime bi zapravo zauzeli širi socio-kulturološki stav? Ili treba da prihvatimo da neposobnost ili invaliditet predstavlja inkluzioni nivo gde postoje jednaka prava na kojima se zasnivaju anti diskriminacione aktivnosti? Istina je da se još uvek ne zna šta je najbolje po pitanju diskriminacije.

Tokom 1996. godine Svetstka psihijatrijska asocijacija (u daljem teksu WPA prema World Psychiatric Assocaition) započela je internacionalni program za borbu protiv stigme i diskriminacije usled shizofrenije, jedne od najtežih mentalni bolesti. Jasno je postavljeno da stigma uzrokuje spiralu otuđenja i diskriminacije koja vodi socijalnoj izolaciji, radnoj nesposobnosti, zloupotrebi alkohola i droga, beskućništvu, dugotrajnim hospitalizacijama, što sve zajedno doprinosi smanjenu šanse za oporavak.

Nakon što je Marta 2003. godine osnovana pri Minstarsvu zdravlja Republike Srbije Nacionalna komisija za mentalno zdravlje, jedan od osnovnih zadataka bio je rad na problemima diskriminacije ljudi sa mentalnim poremećajima. Putem javnih tribina, edukacija grđana i profesionalaca vrlo se intenzivno radi na sperčavanju stigme i njenih posledica.

Da bi se smanjila stigma i diskriminacija potrebno je promeniti stavove ljudi putem edukacije i različitih programa ali i promenom zakona u smislu smanjenja diskriminacije i poboljšanja legalne zaštite onih sa mentalnim poremećajima. Kada su u pitanju adolescenti, jedan od najvažnijih faktora u procesu psihološko-socijalnog funkcionisanja je svakako vršnjačka grupa. Vršnjačka grupa prihvata ili odbacuje pojedinca, a posledica takvog stava prema pojedincu mogu biti nesagledive.
vrati se na vrh strane

Prikaz programa
U cilju prevazilaženja problema stigme organizovali smo programa pod nazivom "Antistigma program za srednje škole" , sa ciljem postizanja pozitivne promene stavova učenika srednje škole prema vršnjacima sa problemima mentalnog zdravlja u smislu prihvatanja i pružanja aktivne pomoći i podrške takvim mladim ljudima iz njihovog okruženja.

Osnovni cilj ovog programa bio je podizanje nivoa informisanosti i edukacija učenika srednjih škola o problemima mentalnog zdravlja mladih. Osnovni pojmovi vezasni za mentalno zdravlje i probleme mentalnog zdravlja su prezentovani učenicima prvog razreda jedne beogradske gimnazije, a kroz radionice rađeno je na ispitivanju ličnih stavova i emocija vezanih za teorijski obrađenim pojomovima i stavova. Od mladih se očekivalo da kroz radionice dožive i obrade neke od osnovnih emocija vezanih za probleme stigme i drugih relevantih problema. Na kraju je izvršena i procena efikasnosti programa.

Dugoročni cilj programa bio je da se uz pomoć postojećih saznanja i pozitivnih promena stečenih tokom edukacije dođe do promene u stavu i ponašanju mladih ljudi prema vršnjacima sa problemima mentalnog zdravlja. Program je urađen kao pilot projekat, a razmatra se njegova dalja implementacija.

Program se odvijao u šest konsekutivnih nedelja, u vremenu predviđenom za slobodne aktivnostima u školi, u dva prva razreda jedne gimanazije u Beogradu. U programu su učestvovali mladi, razredne starešine, pedagog i psiholog škole, kao i pedagog i dečiji psihijatar Instituta za mentalno zdravlje. Ukupno je kroz program prošlo 63 učenika, a učešće je bilo na dobrovoljnoj osnovi uz formalni pristanak roditelja koji su na specijalno pripremljenom formularu dali pisanu saglasnost za učešće njihove dece. Uzrast od 15 godina se smatra povoljnim jer mladi na tom razvojnom nivou su u stanju da razumeju i prihvate radioničarski rad, ali i da shvate značajnost povezivanja teorijskih smernica sa primenjenim praktičnim vezama, kao i značaj primene stečenog iskustva u socijalnom okruženju.

Svaki susret je trajao oko 60 minuta gde je prvih 15 minuta bilo posvećeno teorijskoj raspravi problema, a ostalih 45 minuta je rađena radionica. Osnovi ciljevi su izdvojeni u 6 teorijskih celina, a svaki susret se završavao kratkim pregledom ciljeva rada.

U radu sa mladim ljudima analizirali smo sledeće poruke:
- mentalno zdravlje se može procenjivati kod svih ljudi;
- problemi mentalnog zdravlja su česti;
- problemi mentalnog zdravlje su različiti u odnosu na probleme i teškoće učenja;
- ljudi se mogu oporavati od problema mentalnog zdravlje;
- osećaj diskriminacije kod ljudi sa problemimam mentalnog zdravlje dodatno otežava i komplikuje oporavak ovih ljudi;
- svaka veza između problema mentalnog zdravlja i nasilničkog ponašanja je mit.

Osnovne tematske celine su bile:
•  Šta je mentalno zdravlje?
•  Šta su problemi mentalnog zdravlja?
•  Kakav je život sa problemima mentalnog zdravlje?
•  Etiketiranje i stereotipi - ispitivanje poznatih primera.
•  Ispitivanje pritisaka na mlade ljude sa problemima mentalnog zdravlja.
•  Upoznavanje sa načinima na koje mladi ljudi reaguju na stres.
vrati se na vrh strane

Kratak opis rada
1. Inicijalni susret je obuhvatao predstavljanje programa i kratak teorijski osvrt na pitanje šta je mentalnog zdravlje. Kroz modifikovanu radionicu "Ja sam ja, ti si ti" rađeno je na upoznavanju sebe i drugih, otkrivanje i prihvatanje sličnosti i razlika. Analizirano je kako se mladi sa mentalnim problemima najčešće osećaju i kako to utiče na njihov život u vršnjačkom okruženju.

2. U drugom susretu definisali smo osnovne probleme mentalnog zdravlja, a na modifikovanoj radionici "Granice" određivali smo i definisali individualne psihičke i fizičke granice. Kroz radionicu mladi su se upoznavali sa pojmom ličnog prostora, a sopstvena iskustva su upotrebljena za analizu stanja onih kod kojih su lične granice narušene mentalnim problemom.

3. Nakon teorijskog objašnjenja osnovnih problema sa kojim se sreću ljudi sa mentalnim problemima, diskriminacijom, osećanjem stida kao i usamljenosti modifikovana radionica "Pomozite mi, drugovi me odbacuju" je imala za cilj da približi mladima osećanja pojedinca koga grupa odbacuje. U okviru toga posticao se aktivan odnos u nalaženju strategija reagovanja odbačenih i "posmatrača".

4. Tokom četvrtog susreta imenovali smo osnovne stereotipe i mitove vezane za mlade sa mentalnim problemima (nasilni, lenji, beskorisni, ludi i sl.), a kroz modifikovanu radionicu "Ja i drugi" definisali smo procese opažanja, procenjivanja i formiranja utisaka o drugima; "prvi utisak" o mladima sa psihičkim problemima može biti negativan, obojen predrasudama.

5. U petom susretu smo se bavili procenom pritisaka kojima su izloženi mladi sa mentalnim problemima i demonstrirana je modifikovana radionica "Suđenje" čiji je cilj prevazilaženje predrasuda koje imamo prema mladima sa psihičkim problemima paradoksalnim intervencijama, postavljanjem učesnika u ulogu "odbrane" diskriminisanih.

6. Tokom završnog susreta smo iznosili načine prevazilaženja stresa kod mladih sa mentalnim poremećajima i na koji način im njihovi vršnjaci mogu pomoći u tome. Završna modifikovana radionica "Šta nosim sa sobom" imala je za cilj evaluaciju rada, integrisanje stečenih znanja i iskustava u model socijalnog ponašanja sa manje odnosno bez predrasuda. Tako je jedan mladić na poslednjem susretu na pitanje šta nosim sa sobom odgovorio: "nosim saznanje da su ljudi sa mentalnim problemima ipak ljudi koji takođe trebaju nekog i da i oni imaju osećanja i da su sbog svojih problema vrlo često reaguju na drugačije načine, ali zbog toga ih ne treba diskriminisati već im izaći u susret i pomoći im da to prebrode".
vrati se na vrh strane

Evaluacija
Da bi smo evaluirali program primenili smo upitnik Mišljenje o duševnim bolestima koji smo zadavali mladima pre i 6 meseci posle programa (daljeu tekstu OMI po The Š20Ć. OMI se sastoji od 51 stavke koji se odnosena uzrok,deskripciju, tretman i prognozu mentalnih bolesti Š19Ć. Iz uputnika se dobijaju skorovi na pet dimenzija koje se odnose na lične stavove ispitanika, a koji se dobijaju iz izjava o: autoritarianizmu (posmatranje mentalnoobolelog kao inferioronog i ugrožavajušeg člana društva), benevolentnosti (koja je bazirana na humanitarnim i religioznim osnovama), ideologija mentalnoj higijeni (namere stručnjaka mentalnog zdravlja) socijalnoj restrikciji (posmatranje pacijenata kao pretnje porodice ili društvu) i interpersonalnoj etiologiji (stav da su svi mentalniproblemi nastali kao posledica deprivacije u detinjstvu).

Rezultati su prikazani u tabeli 1. koja pokazuje s rednje vrednosti (i standardne devijacije) za grupu pre i posle programa na OMI skali.

Tabela 1. Srednje vrednosti (i standardna devijacija) za grupu pre i posle programa na OMI

Rezultati pokazujuj da su nakon programa mladi smanjili socijalnu diskriminaciju i sklonost ka socijalnom restirktivizmu, a da im se povećala socijalna briga prema problemima mentalnog zdravlja. To znači da je ovim programom postignute promene ka pozitivnijem sagledavanju mladih sa mentalnim problemima. Mladi su pokazali povećanu potrebu za brigu o ovoj populaciji, poboljšalo se njihovo razumevanje osnovnih etioloških faktora koji dovode do menatlnih poremećaja i time veću spremnost za pomoć u socijalnoj integraciji.
vrati se na vrh strane

Zaključak
Sa stigmom se možemo suočiti onda kada posedujemo znanje i činjenice. Svi ljudi se ponekad osećaju depresivno, neobjašnjivo besno ili preterano uzbuđeno. Svi možemo proći kroz faze kada mislimo da je sve i da su svi protiv nas i da sa tim nismo u stanju da izađemo na kraj. Za nekoga sa mentalnim poremećajem takva stanja uzorkuju potpuno osećanje bespomoćnosti čime se dodatno komlikuje postojeće stanje. Kod mladih teret stigme može biti i teži od samog problema.

Postoji različite strategije za unapređenje mentalnog zdravlja i prevencije mentalnih poremećaja, a polazna tačke zavisiće od potreba, društvanog i kulturnog konteksta, a obim aktivnosti varira od lokalnog do nacionalnog nivoa. Značaj promocije mentalnog zdravlja i emocionalnog blagostanja mladih je poznati širom sveta. Tako se u V. Britaniji problemi emocionalnog zdravlje svrstavaju u redovne rasporede. Najvažnija pojedinačna prepreka koju treba prevazići u društvenoj zajednici je stigmatizacija i pridružena diskriminacija osobe sa mentalnim poremećajem.

Nadamo se da će prezentovani program zaživeti u našoj sredini i to ne samo kroz rad sa vršnjacima nego i sa profesionalcima koji rade sa mladima (nastavnici, profesori, vaspitači i dr.).

"Činjenica je da se ljudi sa mentalnim bolestima razlikuju od drugih ljudi, ali te razlike treba prihvatiti i ne truditi se da ih ističemo, upirući prst u njih , zagledvajući ih... jer to je najmanje što možemo učiniti da bi se oni osećali manje odbačenim i različitim." (Vladimir, 15 godina, na kraju programa)
vrati se na vrh strane

Literatura

1. Cohen J, Struening EL. Opinions about mental illness in the personnel of two large mental hospitals . J Abnor Soc Psych 1962; 64: 349-60.
2. Draft conclusions from Pre-conference "The Mental Health of Children and Adolescents", organised by European Commission, WHO European region and the Ministry of Health of Luxembourg on 20-21 September 2004, Luxembourg
3. Goffman E. (1963). Stigma: Noteson the Management of Spoiled Identity . Englewood Cliffs.NJ: Prentice Hall.
4. Hocking B. Reducing mental illness stigma and discrimination - everybody's business. Med J Australia 2003; 178: 47-8.
5. Link, B., Phelan, J. (2001). Conceptualizing Stigma. Annu Rev Sociol. 27: 363-85.
6. Jorm AF, Korten AE, Rodgers B, Pollitt P, Jacomb PA, Christensen H, Jiao Z. Belief systems of the general public concerning the appropriate treatments for mental disorders. Soc Psychiatry Psychiatric Epidemiology 1997; 32: 468-73.
7. Madianos MG, Madianou D, Vlachonikolis J, Stefanis CN. Attitudes toward mental illness in the Athens area: Implications for community mental health intervention. Acta Psychiatr Scand 1987; 75: 158-65.
8. Madianos MG, Economou M, Hatjiandreou M, Papageorgiou A, Rogakou E. Changes in public attitudes towards mental illness in the Athens area (1979/1980-1994). Acta Psychiatr Scand 1999; 99: 73-8.
9. National Statistics. Attitudes to Mental Illness - Report. Department of Health, UK , May 2003. Crown Copyright, 0307.
10. Ng P, Chan KF. Sex differences in opinion towards mental illness of secondary school students in Hong Kong . Int J Soc Psychiatry 2000; 46: 79-88.
11. Pankiewicz P, Erenc J. Social views of mental diseases - results of research. Psychiatr Pol 2000; 34: 783-93.
12. Pinfold V. Awareness in action: changing discriminatory and negative attitudes to mental illness should start at school. Mental health today, 2003; July/August 24-27.
13. Sadock BJ, Sadock VA. Comprehensive Textbook of Psychiatry. 7 th ed. Lippincot: Williams & Willkins; 1999.
14. Sartorius N. Iatrogenic stigma of mental illness. Br Med J 2002; 324: 1470-1.
15. Sartorius N. Stigma: what can psychiatrist do about it? The Lancet, 352 (9133): 1058-1059.
16. Shooter M. The patient's perspective on medicines in mental illness.
    Br Med J 2003; 7419: 824-6.
17. Struening EL, Cohen J. Factorial invariance and other psychometric characteristics of five opinions about mental illness factors. Educational and Psychological Measurement 1963; 23: 289-98.
18. Svetska Zdravstvena Organizacija. Izveštaj o svetskom zdravlju 2001. Mentalno zdravlje: novo razumevanje, nova nada. Institut za mentalno zdravlje, Beograd 2003.
19. Tanaka G, Ogawa T, Inadomi H, Kikuchi Y, Ohta Y. Effects of an educational program on public attitudes towards mental illness. Psychiatry Clin Neurosci 2003; 57: 595-602.
20. World Psychiatric Association. The WPA global programme to reduce stigma and discrimination because of schizophrenia - an interim report 2001. Geneva , World Psychiatric Association; 2001.
    

vrati se na vrh strane