Treća promocija diplomskog rada, održana je 31.05.2005.god., u prostorijama Pedagoškog društva Srbije. " Stavovi nastavnika o agresivnom ponašanju učenika u osnovnoj školi "   Autor rada je Maja Pušica Osnovni podsticaj za ovo istraživanje predstavljalo je saznanje da mnogi vidovi agresivnog ponašanja na ranim uzrastima imaju svoje začetke upravo u školskom ponašanju. Učenikov boravak u školi predstavlja njegov prvi, ali dovoljno dugotrajan odnos sa jednim delom društvenog institucionalnog sistema, iz koga će učenik usvajati model ponašanja

Agresivno ponašanje se sve češće opaža kao problem socijalnih odnosa u školi, a njihovo razrešenje imaće značaja i za teoriju i za praksu vaspitno-obrazovnog rada.

Agresivno ponašanje je složen fenomen koji privlači pažnju zbog svoje pojačanosti u savremenom svetu i čije višegodišnje proučavanje još uvek nije dalo neka trajna rešenja za suzbijanje ovog, svakako nepoželjnog oblika ponašanja. Mi smo se opredelili za proučavanje agresivnog ponašanja učenika u osnovnoj školi iz razloga što su škole kao institucije, koje su tradiconalno smatrane bezbednim mestom boravka dece, danas postale mesto gde je sve više prisutna pojačana agresivnost učenika. Školska klima, organizacija škole i njenog rada može predstavljati za učenike koliko zaštitni faktor, toliko i ugrožavajući faktor i uzrok problema u ponašanju učenika.

Smatramo da su preventivne mogućnosti škole u pravcu suzbijanja agresivnog ponašanja učenika od izuzetne važnosti za pravilno formiranje ličnosti deteta, ali su od velikog značaja i za samu zajednicu.

Rezultati našeg istraživanja ukazuju na bitna obeležja agresivnog ponašanja kao što su funkcija uzrasta i pola učenika, forme odnosno oblici ispoljavanja agresivnog ponašanja, mesta gde se najčešće manifestuje agresivno ponašanje, uzroci agresivnog ponašanja, stavovi nastavnika prema ovom problemu u ponašanju učenika i mnoga druga pitanja koja smo postavili ovim isrtaživanjem. Odgovori na ova pitanja stvaraju mogućnost za povećanje efikasnosti programa za redukciju i modifikaciju agresivnog ponašanja učenika osnovnoškolskog uzrasta. Škola mora na vreme da preduzima pedagoške i psihološke mere koje mogu sprečiti nepredviđene situacije agresivnog ponašanja učenika ili na taj način škola može biti spremna da adekvatno reaguje u takvim situacijama. Uz neophodnu saradnju sa roditeljima i ostalim stručnim službama, škola treba dublje da ulazi u analizu situacije i uzroka agresivnog ponašanja učenika u školi, i da se koristi raznovrsnim oblicima rada i metodama koji bi stimulativnije delovali na trajnije pozitivno menjanje ponašanja učenika.

U ovom istraživanju nisu formulisane posebne hipoteze već smo pošli od opažanja nastavnika o agresivnom ponašanju učenika u osnovnoj školi. Kada se dobijeni rezultati posmatraju u celini možemo zaključiti da nastavnici opažaju pojačanu agresivnost učenika u osnovnoj školi. Za nezavisne varijable ovog istraživanja izabrali smo: pol nastavnika, stepen stručne spreme i godine radnog staža nastavnika. Pol nastavnika je važna varijabla. Nastavnici ženskog pola više su usmereni na probleme moralnog ponašanja (laganje, prevara, krađa, samopovređivanje...) dok su nastavnici muškog pola više usmereni na forme ponašanja kao što su: buntovnost, zadirkivanje, upadanje u reč nastavniku...Dužina radnog iskustva nastavnika predstavlja takođe značajan izvor uticaja na procenu ozbiljnosti agresivnog ponašanja. Nastavnici sa manjim radnim iskustvom opažaju nepoželjno ponašanje ozbiljnijim problemom nego stariji nastavnici. To možemo objasniti time što, izgleda da stariji nastavnici vremenom postaju tolerantniji prema negativnim oblicima ponašanja. I stepen stručne spreme nastavnika predstavlja značajan izvor procene agresivnog ponašanja učenika, posebno iz razloga što dobijamo podatke o zastupljenosti agresivnosti kod učenika potpuno različitog uzrasta od 7-11 i od 12-15 godina. Nastavnici razredne nastave mnogo ozbiljnije će opažati agresivno ponašanje učenika na uzrastu od 7-11 god., dok se za stariji uzrast nekako očekuje takvo ponašanje koje je deo tog razvojnog perioda, po mišljenju nastavnika predmetne nastave. U ovom istraživanju pod agresivnim ponašanjem smo podrazumevali ponašanje kome je namera da nekom drugom bude naneta šteta ili da neko drugi bude povređen, ali nismo dublje ulazili u analizu kako je do tog ponašanja došlo (da li je od početka postojala namera da se neko povredi ili se ona tek javila u toku reagovanja na neku situaciju) i bez obzira da li se manifestuje u otvorenim i uočljivim postupcima na štetu drugoga ili ostaje samo želja da drugi bude povređen.

Većina nastavnika opaža pojačanu agresivnosti učenika u osnovnoj školi. Kada je u pitanju stepen zastupljenosti različitih oblika agresivnog ponašanja učenika, nastavnici smatraju da je najmanje zastupljen oblik agresivnog ponašanja, povređivanje drugih određenim predmetima ili oružjem , a kao najviše zastupljen oblik agresivnog ponašanja učenika nastavnici navode vređanje .

Donekle je ohrabrujući podatak da učenici osnovnih škola ipak, po mišljenju većine nastavnika, ne donose oružje u školu , ali ne treba zanemariti ni onaj manji broj nastavnika koji ipak smatraju da učenici ponekad donose oružje u školu. Zabrinavajući su podaci koji nam govore o prisutnosti samopovređivanja kod učenika. Naime, većina nastavnika smatra da je samopovređivanje delimično prisutno kod učenika osnovnih škola. Međutim, podaci nam takođe govore da učenici osnovnih škola svoju agresivnost najčešće usmeravaju prema drugim učenicima , pa zatim prema školskom inventaru, potom sledi ispoljavanje agresivnosti prema nastavnicima, a kao najmanje zastupljen pravac ispoljavanja agresivnosti po mišljenju većine nastavnika je prema samom sebi .

I ovo istraživanje, kao i mnoga druga, je pokazalo da su dečaci agresivniji od devojčica . Jedan broj nastavnika smatra da su dečaci i devojčice podjednako agresivni, a nijedan nastavnik nije odgovorio da su devojčice agresivnije od dečaka. Naravno, jako je važno razmotriti pitanje načina ispoljavnja agresivnosti kod devojčica i dečaka. Većina nastavnika smatra da postoje razlike u načinu ispoljavanja agresivnosti između dečaka i devojčica. Za ove razlike je važno da li je agresija otvorena (uočljiva, direktna, stvarna), koju više pokazaju dečaci ili je skrivena (indirektna, zamišljena). Devojčice tokom socijizacije uče da svoju agresiju ispoljavaju na socijalno prihvatljiv način. To potvrđuju i stavovi nastavnika koji smatraju da devojčice uglavnom verbalno ispoljavaju agresivne reakcije (pretnja, ucena, povišen, svađalački ton, rasprava, ismevanje drugih, omalovažavanje, psovanje, ogovaranje, provokacije, zavere...), dok je kod dečaka zastupljenije ispoljavanje agresije kroz fizički napad (tuču, udarce, šutiranje, saplitanje, guranje, bacanje predmeta i uništavnje inventara i tuđih stvari, lupanje vratima, šamaranje, ujedanje, grebanje, čupanje...). Po mišljenju nastavnika na relaciji dečak-dečak najzastupljeniji oblik agresivnog ponašanja je tuča , na relaciji dečak-devojčica, kao i na relaciji devojčica-devojčica najzastupljeniji oblik agresivnog ponašanja je vređanje i podsmehivanje .

Većina nastavnika navodi školsko dvorište , kao mesto gde se najčešće dešavaju incidentne situacije. Po učestalosti potom slede školska zgrada, učionica, tereni za sportske aktivnosti, i mesto gde se, po mišljenju nastavniika, najmanje dešavaju incidentne situacije jesu ekskurzije.

Glavne faktore koji podstiču agresivno ponašanje učenika treba tražiti, po mišljenju većine nastavnika, u poremećenim porodičnim odnosima . Nastavnici navode sve veću nezainteresovanost roditelja za saradnju sa školom, i smatraju da roditelji prenose na dete sopstveni negativan stav prema školi, što kod deteta stvara pasivnost i nezainteresovanost za rad. Naravno, ne treba zanemariti ni drugi po učestalosti navođen faktor uticaja na agresivnost učenika, a to su mas-mediji koji nude nasilje i agresivnost kao normalnu pojavu, a tu je i prekomerno nasilje u video-igricama koje učenici u velikoj meri upražnjavaju, kao i negativan uticaj vršnjačkih grupa. Zanimali su nas stavovi nastavnika o tome da li prepoterećenost učenika nastvnim sadržajem i način vrednovanja njihovog rada, odnosno ocenjivanje mogu biti razlozi ispoljavanja učeničke agresivnosti. Većina nastavnika se delimično slaže sa ovom našom pretpostavkom, što nam ukazuje da i neki školski faktori mogu imati negativno dejstvo i uticati na ispoljavanje agresivnog ponašanja učenika.

Učenici često prijavljuju slučajeve verbalnog ili fizičkog napada od strane svojih vršnjaka. Najveći broj nastavnika, u situaciji kada učenici ispoljavaju neki oblik agresivnog ponašanja, reaguje tako što pokušava da smiri učenike i razgovorom da im ukaže na negativne posledice takvog ponašanja. U takvim situacijama većina nastavnika smatra da treba pristupiti individualnom razgovoru sa svakim učenikom posebno, a zanimljivo je da ni jedan nastavnik ne kažnjava učenike, u takvim situacijama, automatski bez razgovora.

Nastavnici smatraju da je najefikasnija mera koju treba preduzimati u cilju suzbijanja i kažnjavanja agresivnog ponašanja učenika upravo savetodavni rad sa učenicima , a mera kojoj se najmanje pribegava u osnovnoj školi jeste angažovanje SUP-a. Vrlo je učestala i mera-savetodavni rad sa roditeljima. Od najčešćih oblika saradnje roditelja i škole u cilju prevencije protiv javljanja agresivnog ponašanja učenika, nastavnici navode individualne razgovore nastavnika sa roditeljima (otvorena vrata) , a kao najmanje zastupljen oblik saradnje, nastavnici navode saradnju sa Savetom roditelja, pa nam to govori da na toj relaciji treba poboljšati saradnju roditelja i škole. Nepohodno je organizovati raznovrsne sadržaje i oblike saradnje škole i porodice, a to doprinosi i unapređivanju vaspitno-obrazovne prakse.

Rad škole se mora posmatrati ne samo kroz njenu obrazovnu funkciju,već i kroz vaspitnu, i prava funkcija škole se može ostvariti samo u jedinstvu i punoj usklađenosti ovih dveju komponenti. Tačno polovina ispitanih nastavnika smatra da je vaspitna i obrazovna funkcija škole oslabljena, a to nameće potrebu izrade posebnih programa vaspitnog rada u školama, koji bi paralelno sa obrazovnim programima obezbedili intenzivnije i potpunije funkcionisanje škole.

Većina nastavnika je zainteresovna za pedagoško-psihološko usavršavanje u vidu preventivnih programa, kurseva, stručnih seminara, tribina, a sve u cilju sprečavanja i suzbijanja agresivnog ponašanja učenika u osnovnoj školi. Neophodno je da škole započnu teorijski i praktični rad na razrešavanju i suzbijanju agresivnog ponašanja učenika, jer na taj način bi se u većoj ili manjoj meri sprečilo javljanje povećane agresivnosti ili bi takav rad pripremio školu da na adekvatan i pouzdan način rešava sve probleme u ponašanju učenika.

Ovo istra ž ivanje oslikava stanje u na š im osnovnim š kolama i na č ine njihovog rada sa u č enicima koji pokazuju probleme u pona š anju. U svetu se brojna istra ž ivanja bave prou č avanjem agresivnog pona š anja, ali ne smemo da zaboravimo da rezultati tih istra ž ivanja dolaze iz drugog kulturnog i socijalnog prostora, tako da se moraju uzeti sa rezervom kada se pozivamo na njih i njihove dokaze. Zato smatramo da sva dalja istra ž ivanja na ovu temu treba da pribave podatke o razvojnim promenama u ispoljavnju agresivnosti kod savremene generacije dece u našoj sredini, u skladu sa našim vrednosnim sistemom i načinom socijalizacije dece. Neophodno je dublje ući u analizu i veću pažnju posvetiti mnogobrojnim faktorima koji utiču na pojavu agresivnog ponašanja učenika.

Treba stvoriti što povoljniju klimu u školi i shvatiti da su problemi u ponašanju učenika posledice različitih uzroka koje treba ispitati i potražiti najbolje načine za rešavanje vaspitnih problema učenika, kako ne bi gubili poverenje u sebe i svoju sredinu, kako ne bi izbegavali školu i postajali nezainteresovani, agresivni, pa čak i krenuti putem maloletnih prestupnika.